Civili ubijeni u Subotici i okolini nakon oslobođenja (1944-1945)

Stevan Mačković, dir. IAS, arhivski savetnik

            SUBOTICA I LIKVIDIRANI CIVILI NAKON OSLOBOĐENJA (1944.-1945.)

            Uvod

            Od samog formiranja oružanih komunističkih formacija u Subotici (Subotičkog partizanskog odreda)  u jesen 1944. godine, javljaju se njihovi pokušaji delovanja na vojne ali civilne ciljeve.  Tako oni  vrše napade, diverzije,  ubistva, streljanja…   U  noći između 10. i 11. 09. 1944. izvršena  je prva akcija Subotičkog partizanskog odreda – diverzija na Električnu centralu.[1] U napadu na Kelebiji 16.09.1944. godine “…likvidirana je supruga narodnog izdajnika šumara…”.[2] Slična je bila i akcija 18.09.1944. Tada je grupa “…pošla da kazni narodne zlotvore Braću Pelhe sa Kelebije…”[3]. Jedan od braće je ubijen “u bekstvu” a drugi uhvaćen i streljan ali  tek nakon “saopštenja presude naroda”. Na obojicu su prikačene cedulje “Smrt narodnim izdajnicima! Svakog narodnog izdajnika će stići ovakva kazna. Koji niste grešili – ne grešite. Smrt fašizmu – sloboda narodu! ”[4]     Sasvim je u skladu sa takvim postupcima bilo i dalje represivno delovanje,  revolucionarnog državnog aparata u nastajanju, kažnjavanje određenih odabranih grupa i nakon ulaska partizanskih snaga u Suboticu 10.10.1944. godine.  Tek od tada dobija pravi zamah retorzija, uključujući i likvidacije,  prema određenim ciljanim grupama civila koje su označene kao ratni zločinci.

            O temi

            Polje istraživanja i obrade  su  likvidirani – nasilno usmrćeni civili nakon  10.10.1944. godine u Subotici[5]. U tom periodu oružanu silu čine snage ruske trupe i partizanske snage. Pored nesretnih slučajnih ubistava – kojih je bilo minimalno, usmrćenih na osnovu sudskih presuda – koji procentualno čine tek mali broj, najviše  je bio bilo likvidiranih, ubijenih iz odmazde a bez bez ikakvih sudskih postupaka.   Pogibije  nakon oslobođenja bile su i od bombardovanja. Tako je na pr. 18.1.1945. stradala   Vojnić Zelić rođ. Budimčević Kristina, domaćica, kćer Ivana, r.1860. Subotica, Hrvatica[6]. 

            Izvori i literatura

            Izvora prvog reda, popisa streljanih ili popisa sumnjivih lica koja su ispitivana od strane OZNE, nema sačuvanih u našem Arhivu. Kao sekundarni izvori mogu  da posluže dokumenti iz sudske građe, kao postupci u slučajevima proglašavanja lica umrlim, no razumljivo je da za sve likvidirane neme te vrste tragova pošto neka od tih lica nisu ni imala naslednika, dok u drugim slučajevima potencijalni naslednici nisu  se ni obraćali sudskim organima.  Ista je situacija i sa predmetima gde  je trebalo rešavati druga imovinsko-pravna ili bračna pitanja (pitanja preudaje). Slično je i sa građom koja svedoči o postupcima stavljanja imovine pod državnu upravu imovine, gde su i kod nestalih (pa i ubijenih) lica sprovodili takav postupak, oduzimali nepokretnosti, pa se u nekim predmetima nalaze i podaci o načinu stradanja.

            O žrtvama sa teritorije Subotice postoji prilično literature.[7]  O stradanjima civila u Vojvodini u periodu nakon oslobođenja i ulaska partizanskih i ruskih vojnih jedinica pisano je relativno mnogo. Ogromna većina te literature je na mađarskom jeziku i obrađuje u prvom redu mađarske žrtve. Najčešće je u fokusu bilo pitanje utvrđivanja ukupnog broja žrtava na široj teritoriji, Vojvodine, Bačke ili pojedinih naselja. Tako se zapaža da je problematika subotičkih žrtava obrađivana ili uz nedovoljnu upotrebu potpune naučne metodologije ili je pak u njima zauzela samo mesto u sklopu širih sagledavanja.   

             U zadnjem periodu sazrevala je i povoljnija politička i društvena klima koja je nakon više od pola veka dozvoljavala da se te tamne stranice istorije istražuju i učine dostupnim široj javnosti. O snaženju takvih političkih stremljenja svedoče i akti izvršnih vlasti usmerenih u tom pravcu. Tako je 2001. godine Skupština Autonomne pokrajine Vojvodine formirala Anketni odbor za istraživanje istine o događajima u Vojvodini od 1941. do 1945. kome je za cilj postavljeno stvaranje popisa stradalih.[8] Slično tome, 2009. godine Vlada Republike Srbije donela je odluku o osnivanju Državne komisije za pronalaženje i obeležavanje svih tajnih grobnica u kojima se nalaze posmrtni ostaci streljanih posle oslobođenja 1944. Kao plod takvih nastojanja su nastale i  rasle baze podataka o stradalim licima.[9]  Posebno se svojim aktivnostima i rezultatima značajnom pokazala Međuakademijska komisija za istraživanje žrtava 1941-1948. koja je formirana na inicijativu mađarskih stranaka iz Vojvodine.[10] Ona je istodobno plod dobre saradnje dve države, Srbije i Mađarske koje su odredile u okvirima svojih akademija nauka posebne timove istraživača da se temeljito bave tom temom[11].  Ova Međuakademijska komisija koje je započela s radom 2011., ima svoj zvaničan sajt, internet prezentaciju[12]. Tamo su navedena ne samo imena žrtava nego i podaci, datum rođenja, zanimanje itd. svih stradalih ljudi u periodu 1941.-1948, svih nevinih žrtava bez obzira na nacionalnu pripadnost. Slična je baza podataka “Otvorena knjiga”[13]. U toj bazi podataka trenutno (januar 2017.)  za teritoriju Severno-bačkog okruga –  2 817 lica.[14]   

            Oslobođenje i uspostavljanje novih vlasti

             Sa oslobađanjem Subotice i okoline  završena je samo jedna etapa rata. Sam završetak ratnih sukoba je bio još daleko. Na ovom području ratni pobednici, crvenoarmejci uz partizanske snage,  demonstriraće i dalje snagu svoga oružja, ali ovoga puta samo na zatečenim civilima. Oni koji  su označeni kao neprijatelji revolucije, zločinci…, trebali su da budu najstrože kažnjeni.

            Subotica je oslobođena 10.10.1944, čak sedam meseci pre kraja rata. Oslobodioci su uspešno zauzeli glavnu železničku stanicu, ali uz poginule i na njihovoj strani, Jovana Mikić Spartaka, Tivadara Felegija i četiri crvenoarmejca. No, već toga dana bilo je žrtava i među civilima. Tako je na pr. slučajno pogođena Katica Letić[15], a bilo je žrtava čak i među bolesnicima iz Bolnice, ubijen je pacijent koji je toga dana u donjem rublju pobegao sa lečenja u živčanom odelu. (Reč je o Lovasi Nesto Luki rođenom 1899.).

            Radi uspostavljanja reda i mira, građanima Subotice Štab Subotičkog partizanskog odreda uputio je proglas[16]. List Slobodna Bačka br. 1 od 16.10.1944.  donosi i poziv  za prijavu zločinaca.  On svedoči da se planiranju i realizaciji kažnjavanja zločinaca pristupilo ozbiljno, a da se upravo prijave sa terena trebale da budu osnova stvaranja “baze podataka”  o licima koja je trebalo kažnjavati.   U njemu se kaže da se zločincem smatraju …svi koji su ubijali, zlostavljali, pljačkali, osim toga oni koji su služili okupatoru kao špijuni i došaptači, koji su izdavali narodnu borbu i Narodnooslobodilački pokret i bili u dosluhu sa okupatorima,  fašistima i drugim neprijateljima naroda; kao i oni koji skrivaju ratne zločince i pružaju im pomoć da izbegnu zasluženu kaznu; konačno ratni zločinci su i oni koje narodni sudovi i Narodnooslobodilački odbor grada Subotice proglasi za takve. [17]  Dalje je zaprećeno da će biti kažnjeni i svi oni koji imaju saznanja o zločincima a ne prijave ih, kao i da anonimne prijave neće biti razmatrane, a da će oni koji lažno prijave biti strogo kažnjeni.

            Već 17. 10. 1944. dolazi do formiranja Vojne uprave na teritoriji Banata, Bačke i Baranje, koja je ukinuta tek 27. 1. 1945. godine. Na čelo Vojne uprave je bio postavljen general-major Ivan Rukavina[18], koji je direktno bio odgovoran Vrhovnom komandantu, maršalu Titu. Vojna oblast za Bačku i Baranju bila je podeljena na pet komandi područja, jednu je činila teritorija sreza Subotice sa okolnim naseljima. Ona se delila na Komande mesta, Subotice, Bačke Topole i Sente. Sve mesne oružane straže od tada su nosile naziv Narodne straže i nastavile da deluju u okvirima Vojne uprave i pod njenom komandom. Na čelu Komande gradske narodne straže Subotica nalazio se Lajčo Klajn (Klein).  

            Sudsko telo koje pokrivalo ovu teritoriju bio je Vojni sud vojne oblasti za Vojvodinu J.A.[19], za komandu subotičkog područja. U njegovom veću sudili su kapetan Jovan Njaradi ili Mladen Batak, kao predsedavajući te borci Branko Ostojić i Rade Drakulić dok je sudski islednik bio Uroš Župunski.

            Narodnooslobodilački odbor u Subotici (NOO), kao karakterističan revolucionarni organ narodne vlasti, formiran je još pre promene vlasti, i delovao je prvo u ilegali. Već prvoga dana po oslobođenju 11.11.1944. godine u svečanoj većnici Gradske kuće održana je njegova konstitutivba  sednica.  Tom prilikom je na mesto gradonačelnika izabran Lajčo Jaramazović, koji će od 20. oktobra  nastaviti da vodi to telo ali kao predsednik NOO Subotica. Ubrzo će ovaj civilni organ vlasti pasti u drugi plan i zadržati samo savetodavnu ulogu odnosno izvršavati naredbe i uputstva vojnih organa.  Jugoslavensko vojno, političko vodstvo, među kojima i vojvođanski komunisti, sudili su tako da su novi organi vlasti u novoosvojenim, mnogonacionalnim regijama Vojvodine preslabi, zato su predložili uvođenje vojne uprave na teritoriji Bačke, Banata i Baranje (uredbu je vrhovni komandant Josip Broz Tito potpisao 17. oktobra 1944.), što je bez sumnje značilo militarizaciju vlasti…[20]  Tako je došlo do formiranja Vojne uprave na teritoriji Banata, Bačke i Baranje,  a koja je ukinuta  27. januara 1945. godine, s tim da je naredba stupila na snagu 15. februara 1945. godine. Tako i u Subotici u ruke Vojne uprave prelazi sva izvršna i sudska vlast.        

            Kao i u drugim evropskim državama, ovde je, zbog nedela izvršenih u toku rata, javno kolektivno izrečena krivica Nemaca, dok su Mađari u zvaničnim govorima dobili od ovog blažu ocenu (svi Mađari nisu mogli odgovarati za Salašijeva i Hortijeva dela), iako je prvih meseci dominiralo mišljenje o neophodnosti odmazde prema Mađarima, i to u duhu sentence Za sve ćemo vam naplatiti, kao i mišljenje o njihovoj kolektivnoj odgovornosti.[21]

            U istoriji Mađara Delvideka najtragičnija su bila bezrazložna pogubljenja izvršena nakon promene imperije, masovna ubistva i  još hladniji dani, nakon kojih nije sledila zvanična istraga nego višedecenijska, politički naređena ćutnja. Istoriografija ovog pitanja je veoma interesantna,  jer ono predstavlja tipičan primer za to na koji način jedna vlast eufemizira svoja zlodela.[22]

            Cilj odmazde koje je dovela do masovnih komunističkih zločina  bilo je uništavanje svih mogućih i potencijalnih neprijatelja u poslednjoj fazi rata, istiskavanje političkih protivnika iz vlasti, odnosno učvršćivanje novih slabih državnih organa, širenjem psihologije straha.

             U tom periodu vršena su pojedinačna i grupna ubistva i smaknuća – likvidacije, dolazilo je do smrti u uspostavljenim logorima, izgladnjivanja, deportacije, mučenja, odvođenja na prisilni rad i drugih oblika masovnoga fizičkog i psihičkog terora; bilo je progona na etničkoj i verskoj osnovi…

            Represija uključuje smaknuća-likvidacije, zatvorske kazne, proterivanja, oduzimanje imovine, zabranu političkog delovanja i društvenu marginalizaciju razoružanog neprijatelja te političkih protivnika. Imala je nekoliko bitnih uzroka koji se međusobno isprepliću: pobedu u ratu, izgradnju i obranu države i nacije te socijalističku revoluciju. Drugim rečima, dobijeni rat je bio glavni uzrok odmazde i osvete ratnih pobednika. Po uvođenju Vojne uprave, na čelu Komande Područja Subotica nalazio se Borislav Štrbački. Zemenik mu je bio Boško Grujić, komesar Eugen Njaradi. Na čelu Komande mjesta Subotica nalazio se komadant Danilo Kravić, a njegov zemjenik je bio Matija Poljaković dok je komesarsku dužnost obavljao Blaško Stražarković.

            Prostorije Komande nalazile su se u tzv. Žutoj kući.  Tamo su na ispitivanje dovodili uhapšena lica.  

            Paralelno sa učvršćivanjem novih vlasti, odvijao se i proces promene imovinsko pravne strukture društva, sekvestracije, eksproprijacije, konfiskacije i drugih mera, kojima je oduzimana nepokretna i pokretna imovina Nemcima, ratnim zločincima i pobeglim licima, t.j. svim državnim neprijateljima i ona stavljana pod državnu upravu.

            U Subotici u prvim danima nakon oslobođenja, lagano se uspostavlja režim svakodnevnog života. Vlastima su u tom pogledu bila važna pitanja usmerena na ishranu i snabdevanje stanovništva.  Ali u to doba dešava se i talas još hladnijih dana. On u Subotici traje od ulaska oslobodilaca, a najžešći je od kraja oktobra do kraja godine, kada strada najveći broj osumnjičenih i označenih civila, tzv. – ratnih zločinaca. Jedna od lokacija na kojoj su vršene egzekucije-streljanja, bila je između senćanskog groblja i bivše Mačkovićeve ciglane.[23] Usmrćene žrtve su polagane u masovne grobnice. Osumnjičena lica su po pravilu privođena, odvođena na saslušavanje. Najčešće se to dešavalo u noćnim ili ranim jutarnjim  satima. U predmetima proglašavanja lica umrlim, koja pokreću rođaci ili drugi zainteresovani, sastavljani su zapisnici sa izjavama svedoka koji potvrđuju šta su videli ili čuli o nestalom licu[24]. Sastavljači zapisnika koristili su uobičajene formulacije  odveden od strane naoružanih lica ,  odveden je iz  svoga stana od nepoznatih lica u nepoznatom pravcu…,  …1 novembra 1944. odveden od grupe ljudi koji su rekli da su partizani...,  početkom novembra 1944 godine u veče odveden od kuće i od tada se nikada nije javio….

            Nisu sva lica  streljana nakon ispitivanja. Lica odvođena u Suboticu ispitivana su i u zgradi tadašnjeg Sreskog suda.   Lokacija Uboškog doma preko puta gradske Bolnice služila je za kao privremeni logor, u prvom redu za sekeljske Mađare kao i ostale sumnjive.

            Više dokumenata upućuje i na to da su u mnogim slučajevima preki vojni sudovi tek nakon pogubljenja, na izričito uputstvo iz centra, kreirali presude, koje su upućivale na ratne zločine koje su pogubljeni počinili. Uredbe, zakoni iz tog vremena omogućavali su da je ratnim zločincem, neprijateljem naroda, neko mogao biti proglašen i na osnovu usmene prijave, a predočavanje dokaza o tome naročito, krajem 1944. se moglo zanemarivati. Neka od lokacija njihovog sakupljanja bile su i kasarne, konjička i artiljerijska, na Palićkom putu.[25]   Mnogobrojni su slučajevi da su uhapšeni slabijeg opšteg stanja i preminuli u tamo preovlađujućim lošim uslovima.  U Bajmoku je velika racija izvedena 2.11.1944. godine, i u njoj su uhapšena mnoga vlastima sumnjiva lica, u prvom redu preostali Nemci.[26]Uhapšene Žedničane (3.11.1944.) zatvarali  su u Bajmočkoj školi. Neki od njih su prošli ispitivanja te se vratili kućama,  a neki ne!

            U cilju prikupljanja podataka o zločinima u prethodnom periodu i u Subotici se formira posebna komisija.  Za teritoriju Bačke Topole i Sente formirane su posebne mesne komisije.  U Subotici je delovao Odbor mesnog  povereništva za  utvrđivanje zločina okupatora i njegovih pomagača[27]  kao i ekspozitura Anketne komisije pri Komisiji za  utvrđivanje zločina okupatora i

njihovih pomagača u Vojvodini. Kao islednici koji su obavljali saslušanja javljaju se advokati  Filipović Albe, Sever Zvekić, Engler Jovan, dr Orčić Franjo.

            Da je Komisijama za prikupljanje podataka o zločinima nije bilo uvek lako da dođu do tačnih podataka svedoči nam i cirkular Predsedništva GNOO Vojvodine  od 21.3.1945. u kome se kaže: …događa sa da razni neprijateljski elementi ili pojedinci iz lične mržnje daju netačne podatke o izvesnom događaju ili ličnosti.[28] Porodicama kojima se u tim još hladnijim danima  bližnji nisu vratili, moralo je biti jasno da su oni odabrani da bi platili  cenu osvete pobednika prema poraženima, i time na njima  ostavili neizbrisive tragove krivice, nemoći, straha i užasa.  Nedostatak validnih dokumenata o njihovom kažnjavanju streljanjem  posledica je ratnog stanja[29] kojim se pravdalo takvo delovanje.

            Zlodela činjena od ulaska mađarskih trupa, dolazila su na naplatu. Uočljiva je snažna

linija obračuna na nacionalnoj i ideološkoj liniji. Kao što su se na najžešćem udaru 1941. našli

Srbi, kolonisti, tako u novoj situaciji oni vraćaju dugove i prednjače po broju prijava Komisijama. Naravno,  bilo je primera da su pripadnici drugih nacionalnosti ( u prvom redu Bunjevci Hrvati) zdušno prihvatili Mađare kao oslobodioce, pa su se  tako  neki, malobrojni, aktivno  uključivali  u njihov okupacioni sustav, čineći razna zlodela, a  neki drugi potuno  asimilovali i pomađarivali svoja imena. Prijave, odmazda, kazne,  likvidacije nisu zaobišli ni njih.  Takav je bio na pr. dr. Krmpotić/Kocsándi/ Daniel.[30]  On je prekinuo sa lekarskom praksom još 1929. ali se po ulasku mađarskih trupa aktivirao i obavljao funkciju gradskog lekara, odnosno lekara zatvora u tzv. Žutoj kući.  I protiv njega je bilo podnošenih prijava, tako ga Radoje Blagotić, pukovnik u penziji optužio da je ga je trovao nepoznatom supstancom kada je bio pritvoren[31] a Ilija Šibalić optužuje da predvodio mađarske vojnike koji su opljačkali njegovu fabriku hleba.[32]      

            Odmazdu su definitivno sprovodile jedinice za zaštitu države, odnosno OZN-e (Odeljenje za zaštitu naroda), ali su u njoj učestvovale i regularne partizanske kao i ruske jedinice. U velikoj većini lica su hapsili po unapred sastavljenim spiskovima. U ogromnom broju slučajeva reč je bila o ubistvima bez presude. OZN-a je osnovana još septembra 1943. godine, i to u okviru Vrhovne komande. Njen cilj je bio stvaranje obaveštajne mreže za otkrivanje špijuna i petokolonaša. Vodio ju je Aleksandar Ranković. Ova organizacija je bila prethodnica UDB-e.

            Likvidacije, primeri       

            Potpuno je jasno da su osobe koje su zauzimale funkcije u okupacionom režimu vlasti bile na udaru. Ali primer poslednjeg predsednika Opštine u jugoslovenskom periodu a  koji je mirno predao vlast mađarskim vojnim organima – advokata dr Lipozenčić Ladislava, pokazuje i ocrtava  i jasnu idološko klasnu  dimenziju likvidacija.    … Ladislav Lipozenčić[33] nestao u vreme ratnih operacija. Istu sudbinu dočekala je i njegova supruga Terezija, r. Sudarević.   

            O odvođenju i hapšenjima osumnjičenih, označenih lica za zločince i njihovim likvidacijama ( u nekim izvorima govori se o tome i kao – raciji[34]) , mnogo govore sačuvani dokumenti u postupcima njihovog proglašavanja umrlim, a koji se pokreću sve do šesdestih i sedamdesetih godina 20. veka.  U svim takvim slučajevima stranke su se obraćale radi pokretanja postupka, saslušavani su svedoci, a postupak se okončavao donošenjem  odluke o proglašavanju lica umrlim.  

            Okoštale, birokratske, suvoparne formulacije koje se sreću u takvim sudskim izvorima, poput odveden iz svoga stana, nestao za vreme ratnih operacije u ovim krajevima, značile su za ta lica sigurnu smrt.  

            Lica određena za likvidacije su hapšena po svim mestima i naseljima današnje subotičke, bačkotopolske i maloiđoške  opštine.  Nekoliko primera koji to ilustruju:

            Subotica

            U slučaju proglašenja umrlim Franje Gabrića, koji 1960. podine pokreće njegova supruga Roza r. Pokornik, ona svedočeći o njegovom nestanku navodi: Moj muž Gabrić Franjo odnešen je od Narodnih vlasti 29 oktobra 1944 godine u Konjičku kasarnu, te se od toga  vremena uopšte više nije javio…. Postupak je sproveden, svedoci saslušani, na objavljen oglas u Službenom listu FNRJ kojim se pozivaju nestala lica da se jave Sudu, kao i sva druga lica koja ma šta zanju o  nestalim licima ili njihovom životu…na kako se nije se javio niko,  Franjo je proglašen umrlim. U ovom, kao i mnogim drugim sličnim slučajevima, uočljiv je konspirativni element u egezekucijama, koji je nužno rezultirao nedostatkom komunikacije među telima i organima vlasti u pogledu razmene informacija o pogubljenim likvidiranim licima. Mada u izvorima, fond BIA koji se čuva u arhivu Srbije i fond 183. koji se nalazi u Arhivu Vojvodine, tragovi o evidentiranja sudbine Gabrić Franje govore da se ona tretirao kao ratni zločinac i da je zbog osuđen na smrt, o tome nikavih saznanja, a još manje dokumentiranih potvrda nisu imale ni njegova obitelj a ni organi narodnih vlasti.

            Hanak Geza je živeo u Trebinjskoj ulici br. 41. Oslobođenje je dočekao on, njegova supruga Marija rođena Čikoš, a i njihov automobil. No, već 12.10.1944. popdne po njega su došla tri ruska oficira i jedan partizan, stavili ga u auto tražeći da ih vozi.  Odvezli su se sa Gezom.[35]  Taj dan nije preživeo.  Po zaključku suda ustanovljen je 12.10.1944. kao dan smrti Hanak Geze.

            Moj muž Bartaloš Josip rođen 16 sept. 1906. godine od oca Rokuša i majke Šifliš Tereze u Subotici, otišao je u jesen 1944 godine drugi dan po dolasku ruskih i partizanskih trupa  (12. oktobra 1944. – prim. aut.) u jutro u svoju radionicu i od onda se kući više nije vratio niti javio.[36]

            Moj brat Futo Koloman pošao je 25.10.1944. godine od kuće u Bajskim vinogradima br.514 u nameri da se prijavi vojnom otseku NO -a grada Subotice, ali se više nikada nije vratio kući. [37] Brat navodi da ga je idući dan ( 26.10.1944. – pri. aut.) pronašao u Konjičkoj kasarni u Subotici, …ali ga  od tada više nisu videli.

            Privatni činovnik zaposlen u osiguravajućoj firmi Rosija Fonsijer  – Hajvert Laslo stanovao je u ulici Skotus Viatora  37 (danas Prvomajska). Supruga mu je bila Ruža rođena Vojnić Tunić, domaćica.  Imali su i vinograd od 7 motika na Paliću, Vranjanska 4. Dana 28 10.1944. godine moga muža odveo je jedan partizan i od toga doba on se nije vratio kući.[38]

            Osumnjičene su odnosili i iz njihovih preduzeća. To je osetio bravarski radnik Kalmar Mihalj, (rođen u Subotici 24.9.1912. od oca Menjarta i majke Julijane r. Berkeš).  On je odvden sa svog radnog mesta …23.10.1944. te od tada nije vratio… [39] Stanovnik Zagrebačke ulice br. 20 u Subotici,  Kujundžić Franjo odvden je od svoje kuće 11.11.1944. godine. [40] Supruga Terezija pokrenula je 1954. godine postupak proglašavanja umrlim da bi se mogla preudati.  

            Moj muž Pap Aleksandar zemljoradnik nadničar iz Subotice…u danima oslobođenja odveden je od grupe ljudi koji su rekli da su partizani te od tada nikada više nije vratio…[41]

Dokaz da su u Subotici uhapšene držali i u kasarni na uglu ulice Petefi Šandora daje predmet iz  1953. godine.[42]  Nestali Trol Jožef prilikom ulaska ruskih trupa u jesen1944 godine je nestao i jedno vreme bio je u zatvoru u kasarni na uglu ulice Petefi Šandora… I Trol je bio nakon toga  likvidiran.

            Bikovo

            Čipak Antal[43] živeo je sa bratom na Bikovu ( br. 353). …12.11.1944. bio je odveden od strene nepoznatih lica i od tada se nije vratio.[44]

             Tavankut

            U Tavankutu je jedan od označenih zločinaca bio Ginal Jozef /Josip/, nemačke narodnosti, zemljoradnik. Uhapšen je, odveden i streljan.28 oktobra 1944 godine došla su u našu kuću 2 partizana i odvela moga oca. [45]

            Šupljak

            Supruga Elek Ištvana – Marija, rođena Halas, dala je 1954. izjavu: Moj muž Elek Ištvan  zemljoradnik sa Šupljaka dana 2.11.1944. godine od strane nepoznatih naoružanih ljudi bio je odveden iz kuće sa Šupljaka br. 465, otkada je nestao…[46]  

            Bajmok

            Horvat Lajčo, rođen 3.4.1909. u Bajmoku, bio je vanbračno dete Horvat Julijane. Imao je za suprugu Katu rođenu Lehotkai. Stanovali su u Bajmoku, Frankopanska 30. Nepoznato je šta su mu stavljali na teret, ali 8.11.1944. godine su ga ruski vojnici odveli i to je zadnje što su svedoci u postupku proglašavanja umrlim znali o njemu.[47]    Sudbinu stanovnika Starog Žednika Kovač Očkolaš Ferenca, opisuje svedok Boršoš Jelena.[48] Poznavala sam nestalog Očkolaš Ferenca i znam da je u vreme oslobođenja  ovih krajeva 3.11.1944. zajedno sa mojim mužem bio pozvat u Bajmok gde je i otišao. Sećam se da je bio zatvoren u školi u Bajmoku… [49]   

            Čantavir, Žednik, Pavlovac

            Na njivi između Čantavira i Žednika, početkom decembra 1944. pronađeno je oko 8 leševa, plitko zakopanih u zemlju. Detalje o tom događaju saznajemo iz predmeta za proglašavanje umrlim njenog supruga  koji je Slavnić Margita rođena Pajor supruga Slavnić Šandora pokrenula [50]  pred bačkotoplskim Sreskim sudom sudskim. Sud je ustanovio da je nestali Slavnić Šandor zaista nađen sa još 8 leševa u okolini Novog Žednika, da je izvršena ekshumacija ovih leševa[51], kojom prilikom je identifikovan i leš nestalog Slavnić Šandora…. On je   …likvidiran od strane partizanskih odreda u Novom Žedniku, kao fašista i potkazivač naših ljudi.  Iz svedočenja supruge dobijamo i ove podatke:  Moj muž Slavnić Šandor je nestao 15 oktobra 1944 godine, nakon dve nedelje njegov leš je pronađen u Novom Žedniku, kada je izvršena i sekcija.[52]           

            O stradanju Kalora Miljačkog, zemljoradnika iz Žednika, svedočio je njegov sin Andrija. Dana 4 novembra 1944 godine moga oca Miljački Kalora odveli su uveče dva civila s tim da će se odmah vratiti, međutim moj otac se više nikada nije vratio. Franjo Kujundžić …odveden je 11.11.1945. na nepoznato mjesto i od toga vremena se nije javio   Rajčić Josip je stradao nakon što je …odveden od strane narodnih vlasti… Vojnić Tunić Stipan je …odveden iz svoga stana 12 oktobra 1944… Slučaj Pere Dulića, zemljoradnika iz Pavlovca, funkcionera pokreta rukovodioca Mesnog NO u Tavankutu je specifičan. On je bio uhapšen, nalazio se u zatvoru nakon oslobođenja novembra 1944 godine kao krivac, a tamo je i umro i sahranjen je senćanskom groblju novembra 1944 godine. Miljački Kalor, zemljoradnik sa Žednika br. 358 bio je odveden 4.11.1944.  sa salaša od strane dva civila, koja su mu rekla da će se odmah vratiti. Međutim on se nikada nije vratio.[53]

            Pačir

            Tako je na pr. Lazar Daniel, uhapšen oktobra 1944. i čuvan 3 nedelje u Pačiru. Odatle je vezan a zajedno sa 30 drugih lica sproveden peške i  na kolima u Bačku Topolu.[54]  Nikada se nije vratio. Sličnu sudbinu imao je njegov sumeštanin  Birclin Stevan.  Po njega su u Pačir 12.12.1944. došli oragni državne bezbednosti zatvorenim automobilom,  uhapsila ga i odveli sa sobom.[55]

            Palić

Ilgen Stevan je stanovao na Paliću, Mažuranićeva aleja 14. Rođen je 4.4.1893. godine od oca Ignaca i majke Kristine rođene Hideg. Živeo je do 1.11.1944. godine.  Naoružana lica “naših vlasti” su ga odvela 23.10.1944.   godine, “…i od tada se više nikada nije javio.”[56]  Žiga Janoš bravar sa stanom na Paliću br. 353 svedočio je  1960. godine u postupku  proglašavanja umrlim Kiš Jožefa[57], takođe nekadašnjeg stanovnika Palića.  Znam da je za vreme okupacije pripadao stranci kukastih krstova /saloši/ i da je posle oslobođenja od nepoznatih ljudi…

            Bačka Topola

            Iz sačuvanih izvora saznajemo i da su osumnjičenima ponekad predočavali i pismene naloge za privođenje.  Supruga Palušek Pala rođena Barna (sa adresom Maksima Gorkog 25) pokušala je 1952. godine da sprovede postupak za svoga supruga.  U zapisniku njenog svedočenje stoji: Palušek Pal je odveden jedne noći 1944. tokom novembra[58]. Tom prilikom došla su po njega sa pismenim nalogom za hapšenje dva partizana i odveli su ga.[59]  Sudska vlast je prvostepenim rešenjem odbila stranku sa obrazloženjem  „jer navodi nisu tačni, pošto je u vreme koje predlagačica novodi, već je bio prestao rat na prostoru taritoriji Bačke Topole“. Tek u drugostepenom postupku koji je vođen 1955. godine, supruga je došla do traženog ishoda i Palušek Pal je proglašen umrlim.[60] 

            Bek Etela rođena Gobi iz Bačke Topole svedoči[61]  1953. godine o svome mužu: “…moga muža  Bek Ferenca[62] su partizani odmah nakon oslobođenja odneli i streljali. Naravno o tome ja nisam dobila nikakav izveštaj, ali je ova činjenica poznata, jer su tom prilikom partizani odneli više ljudi, od kojih se do danas niko nije vratio.”

            Greške, zabune

            Greške su sastavni deo života, ali greške, zabune, koje su neki pojedinci iz vlasti napravile u tom periodu, donosile su u krajnjim konsekvencama i smrt nevinima.  Dešavale su se zabune zbog istog imena i prezimena, pogrešnog upisa…itd. To potvrđuje  primer Salma Janoša. U rešenju Sreskog suda u Bačkoj Topoli  o proglašenju umrlim Salma Janoša  u obrazloženju stoji:… odveden je 6. novembra 1944 god. od strane ruske vojske umesto drugo istoimeno lice… Svedočenje supruge pojašnjava tragičnu zabunu. Moj muž Salma Janoš odveden je 6. novembra 1944. godine iz našeg stana u Bačkoj Topoli –Aranj Janoša ulica br. 16. – od strane ruske vojske i od tog doba se više nije javio. Kako  sam obaveštena, njega su slučajno odveli umesto nekog istoimenog Salma Janoša, kočijaša, koji je navodno srađivao sa mađarskim okupatorom. Obaveštena sam i o tome, da on više nije u životu.

Dopis koji je sastavio Mesni odbor u Bajmoku, br. 6996/1945 od  28.11.1945. Gradskom Narodnom odboru, Odeljku za Unutrašnje poslove, Subotica  daje ilustraciju i o greškama koje su se potkradale a koje nisu imale tragičan kraj.[63]  U povratku predmeta izveštava se Naslov, da u spisku[64] navedena lica, sem jednoga pod br.3 odnešena su od strane OZN-e i ovome Odboru nije poznato gde se nalaze, jer kužama se nisu povratili, te prema tome svakako, das u odnešena kao krivci, a odbegao od svih u spisku nije nijedan. Ujedno se napominje, da Kovač osip zaveden u spisak pod rednim brojem 3 nije niti odbegao niti je bio uhapšen I omaškomje izgleda unešen u spisak, te prema tome moliko istoga iz spiska ispustiti. Ovo tim prije, jer imenovani je I član N.F. te u Bajmoku aktivno radi, te je samogreškom unešen u spisak.

             Presude, primeri

            U Subotici su za ratne zločine sudili Subotičko veće Vojnog suda vojne oblasti za Vojvodinu u periodu Vojne uprave a zatim subotički Sreski i Okružni sud. Tako je Ivan Bukvić, umirovljeni policijski komesar osuđen presudom Okružnog sud u Subotici K. 101/1946 od 26.4. 1946.  na smrtnu kaznu streljanjem, kao i trajnim gubitkom svih građanskih i političkih prava kao i konfiskacijiom zemlje u površini od 53 jutra… Streljanje je izvršeno je 2. 8. 1946. godine a sprovedena je i konfiskacija. Istu sudbinu imali su Ivan Ostrogonac i Ivan Vuković osuđeni sudskim presudama sa smrtnim kaznama, koje su i izvršene.[65]   Isto tako je 26.1.1945. streljan po presudi Veća subotičke komande br. 339/1944  i Olman Jakob. On je bio stanovnik Bajmoka, nemačke narodnosti,  zemljoradnik, rođen 1893. u Kunbaji, od oca Mihaela i majke Tereze Vandler.[66]   Tot Janoš, po podacima u spisku lica kojima je oduzeta građanska čast, isto nemačke narodnosti, stanovnik Bajmoka, rođen 1910. u Kunbaji, obućar, streljan je 1.3.1945.[67]

dr Bogner Josip (Jozsef)

            Smrtna kazna streljanjem dočekala je i dr Bogner Josip (Jozsef), profesora, rođenog 1908. u Tordi. Osuđen je presudom vojnog suda br. 293/1945 od 31.3.1945. [68]  

                                    Zaključak

            Viktimologija generalno na ovim prostorima još uvek nije disciplina koja ima dobar status ni u naučnoj ni u široj javnosti. Ni stanje u Subotici, koja se dosadašnjim postignućima[69] ipak izdvaja,  nije idealno. Ovaj prilog pokušava dati doprinoso upoznavanju sa  temom likvidiranih civila nakon oslobođenja.  Time se fokusira  približavanje  upoznavanja specifičnog, ciljanog postupanje novih vlasti, koje u svojem obračunu sa narodnim neprijateljima u Subotici, oštricu okreće u prvom redu prema Nemcima i Mađarima, odnosno  svima ostalim koji su imali nesreću da ponesu težak atribut neprijatelja. U tim postupanjima ideološko-klasni fokus je dominirao, no ni nacionalni nije bio zanemarljiv. Vlast u saradnji sa prijavljivačima surovo  kažnjavala   smrću, bez sudskih postupaka, bez čvrstih dokaza ili prava na odbranu.  Od ukupnog broja streljanih,  samo je simboličan broj onih  koji su osuđeni sudskim presudama. Za sve ostale dovoljno je bilo to što su optuženi.

            Samo uz otvaranje ove teme uz dalje i dublje istraživačke napore, kako na  pronalaženju , odnosno prikupljanju izvora, na pr. fonda BIA u Arhivu Srbije, ali isto tako i onih usmenih, t.j.  kazivanja srodnika žrtava, a zatim njihovu obradu, može se očekivati napredak i njeno potpunije sagledavanje. 

 PRILOG: poimenični popis 376 žrtva – nasilno usmrćenih civila  (excel tabela)

slike-376-popis-likvidiraniSkini
Agardi Đula
Albert Gabor
Andlar Ivan
Anuš Janoš
Ambruš Antal
Balaž Martin
Balint Karolj
Balog Bernat
Balog Ištvan
Barta Franjo
Barta Maćaš
Bartaloš Josip
Bašić Milan Marko
Batocki Janoš
Batori Karolj
Bek Ferenc
Berec Mihalj
Benke Jozef
Berkeš Ištvan
Berkeš Laslo
Berko Karolj
Berenji de Birinji Adalbert
Bečkei Jožef
Birclin Stevan
Birkaš Stevan
Blesić Jene
Bogner Jožef
Bodi Matija
Bombah Jovan
Bordaš Petar
Boroš Lajoš
Bošnjak Jožef
Bošnjak Marko
Božanin Agneš
Božić Agošton
Buljovčić Stipan
Bukvić Ivan
Buzecki Franjo
Cindel Dragutin
Cindel Lajoš
Čali Karolj
Čatai Jožef
Čipak Antal
Čisar Jožef
Čonka Lajoš
Daraboš Ivan
Der Peter
Dešić Agošton
Dobo Ištvan
Dragoši Krištof
Dulić Pera
Dulić Šime
Dunđerski dr Matija
Đanić Šandor
Egete Ištvan
Elek Ištvan
Elek Janoš
Elizak Bela
Erdelji Ilona
Erden Šandor
Fajt (Fait) Josip
Faltum Jeremija
Farago Lajoš
Farago Šandor
Fazekaš Jožef
Fero Kata
Feher Franjo
Fister Gustika
Futo Koloman
Futo Geza-Tamaš
Futo Toma
Gabrić Franjo
Gadžur Petar
Gal Janoš
Gale Jožef
Galfi Kaločai Josip
Gencel Jožef
Gencel Stevan
Ginal Josip
Grešl Antun
Hajgebajer Antal
Hajnal Antal
Hajnal Ištvan
Hajnal Karolj
Hajnal Laslo
Hajnal Vince
Havai Lajoš
Hazi Jolan
Hazi Rozalija
Hajnal Laslo
Hajnrih Rihard
Hajvert Laslo
Halas Antal
Halas Jožef
Halas Karolj
Halas Vince
Hanak Geza
Hardi Demeter
Hardi Viktorija
Harkanj Andraš
Harton Ištvan
Has Henrik
Hatvani Sabanov Ivan
Haška Karolj
Hegediš Borbala
Hegediš Mera
Hegediš Mihalj
Hegediš Stjepan
Heger Mikloš
Heda Lujza
Heđi Lajoš
Herke Marija
Herceg Ilona
Herceg Karolj Janoš
Herceg Jožef
Horvat Vinko
Horvat Adam
Horvat Andraš
Horvat Antal
Horvat Imre
Horvat Laslo
Horvat Lajoš
Horvat Lukač Janoš
Horvat Akastai Mihajlo
Hut Peter
Ilgen Ištvan
Ilka Jožef
Inštitoris Šandor
Irmeš (Ürmös) Bela
Irmeš Eržebet
Ivanić Maćaš
Ivković Ivandekić Gabor
Jandek Deže
Janković Janoš
Jano Karolj
Jambor Kalman
Jambor Šandor
Jesenski Ernest
Juhas Rokuš
Kabai Ferenc
Kabai Verona
Kakaš Erne
Kakaš Nesto
Kalmar Jožef
Kalmar Mihalj
Kapista Ištvan
Katančić Blaško
Kermeci Đerđ
Kermeci Peter
Kiralj Šandor
Kiš Adalbert Đerđ
Kiš Andraš
Kiš Jožef
Kiš Lajčo
Kiš Pajo
Kiš Franjo
Kladek Laslo
Knapec Lojzija
Klar Filip
Kohajda Ferenc
Komaromi Šandor
Kolar Karlo
Kolar Petar
Kočandi /Krmotić/ Danijel
Kočmar Emil
Kopas Karolj
Kovač Očkolaš Ferenc
Kozma Maćaš
Križan Mihalj
Kujundžić Franjo
Kujundžić Klara
Kvala Andraš
Lampert Janoš
Lanji Bela
Lazar Daniel
Lerinc Jožef
Lendvai Ivan
Lenđel Dragutin
Lenđel Ištvan
Lehotkai Janoš
Lipai Jožef
Lizatović Pavle
Lovaš Nesto
Luc Karolj
Majer Jakob
Majer Jožef
Malagurski Ivan
Malagurski Šime
Makai Ištvan
Mamužić Staniša
Maša Jakov
Mačai Nandor
Miljački Kalor
Miškolci Ivan
Nagl Antal
Nemet Čali Ištvan
Navai Lajčo
Nadaši Nović Gabor
Nadaši Nović Stevan
Nađ Geza
Nađ Teleki Đerđ
Nađheđeši Franjo
Nemedi Ištvan
Nojček Etela
Nojček Geza
Odri Matija
Okolišan Janoš
Olman Jakob
Olman Johan
Olman Štefan
Onhaus Đerđ
Onhauz Maćaš
Oros Đerđ
Oros Ileš
Oros Janoš
Oros Jožef
Ostrogonac Ento
Ostrogonac Ištvan
Ostrogonac Ivan
Ostrogonac Šime
Ovari Peter
Ozorak Imre
Ozorak Karolj
Palfi Pal
Palušek Pal
Pap Peter
Pap Šandor
Pendžić Slavko
Percen Peter
Petenji Gabor
Petkovič Jožef
Pinter Andraš
Pletl Antal
Poljak Ivan
Poljak Janoš
Poljak Karlo
Poljaković Franjo
Prćić Mihajlo
Polaković Jožef
Prodanović Mladen
Puha Nikola
Rajčanji Antal
Rajčić Josip
Rajtig Lajoš
Renčenji Mihalj
Renčenji Šandor
Rek Andor
Reščik Antal
Retig Ana
Retig Barbara
Retkeš Jožef
Rikert Antun
Rihter Franjo
Rihter Ištvan Karolj
Rudić Grgo
Rut Jovan
Romoda Lajčo
Rož Ferenc
Sabadoš Ferenc
Sabadoš Janoš
Sabadoš Maćaš
Sabadoš Mihalj
Sabadoš Šandor
Sabo Feliks
Sabo Ferenc
Sabo Gabor
Sabo Imre
Sabo Ištvan
Sabo Jožef
Sabo Kalman
Sabo Lajoš
Sabo Mikloš
Sabo Šandor
Sabo Tibor
Sabo Cibolja Andraš
Sabo Cibolja Rozalija rođ. Jenei
Sabo Šipoš Imre
Sabo Josip
Sabo Nikola Mikoš
Sabo Šipoš Jožef
Sagmajster Đula
Sajf Boldižar
Sajc (Seitz) Ištvan
Sakač Jožef
Salma Deže
Salma Janoš
Salma Kalman
Salkai Ferenc
Samošvari Ferenc
Satmari Ištvan
Sauer Bela
Sarapka Deže
Sebenji Marton
Seci Lajoš
Seke Maćaš
Sente Karolj
Sep Ferenc
Serenče Ignac
Slavnić Šandor
Smolenski Stevan
Stantić Antun
Stipić Stipan
Sulaji Ištvan
Šama Martin
Šebešćen Menjhart
Šil (Schüll Georg) Đerđ
Štajnbah Mihajlo
Šuhajda Ištvan
Šuković Miraš
Taubert Etela
Takač Antal
Takač Antun
Takač Ivan
Takač Jožef
Takač Lajoš
Takač Mihalj
Takač Mihalj ml.
Tamaši Lajoš
Tamaši Peter
Tancoš Jožef
Tarčanji Elemer
Tarjan Lajoš
Taupert Alfred
Tašković Janoš
Temunović Antun
Teke Josip
Teke Jožef
Tolnai Janoš
Torma Ferenc
Torma Tereza
Tot Antal
Tot Janoš
Tot Janoš
Tot Karolj
Tot Maćaš
Tot Marija
Tot Peter
Terek Balint
Terezak Peter
Trol Josip
Tucić Stevan
Uri Antal
Vadoc Laslo
Vakula Mihajlo
Varga Antal
Varga Antun
Varga Ferenc
Varga Karolj
Varga Klara
Varga Koloman
Vaš Lajčo
Vereš Ištvan
Vereš Jožef
Vetštajn Ferenc
Vicai Alojzije
Vidaković Antun
Vilhelm Ivan Nikola
Vince Mihalj
Vituška Antal
Vojnić Tunić Stipan
Vujković Lamić Pavle
Vukmanov Lajčo
Vuković Antun
Vuković Feliks
Vuković Geza
Vuković Lajčo
Vuković Margita
Zalaba Ištvan
 Zavodski Rozalija
Zvekan Jožef
Zedi Julija
Zedi Pal
Zilner Šandor
Zombori Bela
Zomer dr  Karlo
Žiža Janoš

[1] Istorijski arhiv Subotica (dalje IAS), F:176.13.619. Napad su izveli „…drugovi Miloš, Rinaldo, Špricer, Vojin i Špartak…“ stoji u izveštaju upućenom 30.09.1944. nadležnom višem telu.

[2] Šumar je izbegao likvidaciju pošto se nije nalazio u kući.

[3] IAS, F:176.13.619.

[4] isto

[5] Teritorija predratnog sreza Subotica obuhvatala je Suboticu, Bačku Topolu i Mali Iđoš.

[6] IAS, F:179.619. 65. 1.

[7] Na pr. – Imenik žrtava Drugog svetskog rata na području subotičke opštine, Mirko Grlica, dr. Antal Hegediš. Milan Dubajić, Lazar Merković, Subotica, 2000.  U njoj se nalazi popisano 7032 imena.

[8] http://adattar.vmmi.org/fejezetek/1346/11_na_putu_istine.pdf .  Tibor Pal, Na putu istine. O radu pokrajinskog Anketnog odbora za utvrđivanje istine o događajima u period od 1941. do 1948. godine.; http://maticarproslosti.files.wordpress.com/2013/01/11711-mirkovic.pdf.  Jovan Mirković, Žrtve Vojvodine u Drugome svetskom ratu prema do sada obrađenim podacima Anketnog odbora Skupštine Automne pokrajine Vojvodine

[9] Jovan Mirković, Žrtve Vojvodine u Drugome svetskom ratu prema do sada obrađenim podacima  Anketnog odbora

Skupštine Automne pokrajine Vojvodine . http://maticarproslosti.files.wordpress.com/2013/01/11711-mirkovic.pdf; http://www.komisija1944.mpravde.gov.rs/lt/articles/o-nama/

[10] Autor ovoga teksta jedan je arhivista uključenih kao saradnici u taj projekat. http://vojvodinakom1941.org.rs/lt/articles/o-nama/saradnici/

[11] http://keskenyut.hu/news/489/20101215szerbjelnts.pdf

[12] http://vojvodinakom1941.org.rs/lt/

[13] http://www.otvorenaknjiga.komisija1944.mpravde.gov.rs/cr/okrug/01/80438.html

[14] isto

[15] O tom slučaju saznajemo iz prijave koju Socijalnom odeljenju grada Subotice podnosi njen otac Antun (stanovali su  u Palmotićevoj 86) u cilju dobijanja pomoći.  “Dana 10.10.1944. godine prilikom ulaska trupa N.O.V. u Suboticu zajedno sa ruskim partizanskim četama ubili su mi kćerku po imenu Letić Katicu staru 16 godina i to baš kod apoteke Nikolajević na ćošku Zagrebačke ulice, a to iz razloga, što su tamo stajali nemački vojnici, pa se jedan njemački vojnik sakrio iza leđa moje kćerke tako, da ga ruski partizani nisu pogodili, nego moju kćerku.”

[16] Proglas je noć pre pogibije, potpisao komadant Jovan Mikić Spartak a zbog svoje istorijske važnosti  doneo ga je i list Slobodna Bačka od 16.10.1944. na 2 stranici. Pored ostalog u njemu stoji da je zabranjeno svako napuštanje mesta, da se mora predati svo oružje i imovina mađarske vojske, kao i : Sve građane pozivamo na red rad i pokoravanje naređenjima naših jedinica.

[17] Simptomatično je da se kriterijum presuda javlja tek na kraju nabrajanja kriterijuma po kojima su određivali ko je zločinac!

[18] https://hr.wikipedia.org/wiki/Ivan_Rukavina

[19] J.A. – Jugoslovenska Armija

[20] Enikő A. Sajti, Partizanska odmazda protiv Mađara u Vojvodini: rezultati i upitnici istoriografije, Impériumváltás a Vajdaságban 1944. Promena imperije u Vojvodini 1944, (ur. Karol Biernacki, István Fodor), Szeged-Zenta, 2010, str. 36.

[21] http://adattar.vmmi.org/fejezetek/1423/05_jugoslavija_za_vreme_tita.pdf, str. 247  

[22] http://adattar.vmmi.org/fejezetek/1423/05_jugoslavija_za_vreme_tita.pdf, str. 249  

[23] Na tom mestu je 1994. postavljen spomenik Ptica slomljenih krila  u znak sećanja na pogubljene civile.

[24] “…dana 4.11.1944.  mog oca Miljački Kalora odveli su uveče dva civila, s tim da će odmah vratiti, međutim moj otac se više nikada nije vratio.” IAS, F:278 Sreski sud Subotica, R. 245/1955

[25] Takav put je imao i poput Sama Martina koji je tamo proveo 3 nedelje a zatim nestao, odnosno likvidiran. IAS, F:278. R. 979/1958.

[26] Ogromna većina muškaraca delom praćena svojim porodicama izbegla je i povukla se prema zapadu, tako da su oslobodioci zatekli pretežno samo starce, žene i decu.

[27] Komisija za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača u Vojvodini (u daljem tekstu Komisija) osnovana je na sednici GNOOV-a održanoj 10-13.03.1944. godine i pripadala je resoru prosvete i propagande unutar GNOOV-a. Pravilnik o radu je donet 6.05.1944. godine. Prezidijum Narodne skupškine FNRJ je 14.04.

1948. godine doneo Ukaz o ukidanju Državne komisije za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača. Shodno tome prestala je sa radom i Komisija za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača u Vojvodini. Komisija je imala zadatak da sakuplja podatke o zločinima, ubistvima, paležima, pljačkama, silovanju; o odvedenima u logore i zatvore; vodila je spiskove o licima odgovornim za krivična dela, o njihovom zvanju u vojsci ili u civilnoj službi, bili oni Nijemci, Mađari, Hrvati, Srbi ili pripadnici drugih naroda. Prema prikupljenim podacima utvrđene su vrste zločina.

[28] IAS, F:483. II 32/1945

[29] Formulacije koje se javljaju u Službenom listu FNRJ ili Službenom glasniku AP Vojvodine  gde je objavljivan poziv da se jave svi koji ma šta znaju o nestalom, uobičajeno glasi:  nestao u završnim operacijama, ili samo nestao 1944.

[30] Njegovo se ime našlo na iskazu lekara koji su napustili grad zajedno s mađarskom vojskom. Nabrojani su još: dr. Deker Nadrija, dr. Revfy Lajoš, dr. Balog Pavle, dr. Fekete Laslo, dr. Šinković Maćaš, dr. Kostolanji Arpad. IAS, F:166.27.12

[31] IAS, F:176.19.1039

[32] IAS, F:176.19.941

 [33] Ladislav Lipzenčić (Subotica 5.07.1895. – Subotica, ? 11.1944.) Iz imućne bunjevačke porodice. Studirao pravo u Budimpešti i Minhenu. Godine 1927. položio advokatski ispit, a od 1928. radio kao advokat. Predsednik subotičkog Rotari kluba 1939-1940. Sledbenik vladajućeg režima. Postao je poslednji gradonačelnik u periodu Kraljevine Jugoslavije. Stradao po dolasku komunista. Na funkciji predsednika opštine: 25.06.1939. – 12.04.1941. Smrt je potvrđena rešenjem koje je objavljeno u Službenom listu APV, 1947,  br.8.

[34] U dopisu Mesnog Narodnog odbora u Bajmoku br. 7544/1945 od 14.12.1945. u predmetu konfiskacije imovine Jesenski Ernesta kaže se: …kod ulaska oslobodilačke Ruske i naše vojske i kod sprovođenja racije nestao je pa se sumnja da je ostao na životu. IAS, F:278. Vp. 1820/1945

[35] IAS, F:278. Vp. 179/1947

[36] IAS, F:278. R. 304/1953

[37] IAS, F:278. R. 244/1955

[38] IAS, F:278. Vp 63/1946. Supruga je pokušala da ospori konfiskaciju nepokretnosti.

[39] IAS, F:278. R. 1044/1954

[40] IAS, F:278. R. 1145/1954

[41] IAS, F:278. R. 156/1954

[42] IAS, F_278. R. 187/1953

[43] Čipak Antal ( Subotica, 3.3.1920. – novembar 1944.)

[44] IAS, F:278. R. 903/1956

[45] IAS, F.278. R. 934/1954

[46] IAS, F:278. R. 1009/1954

[47] IAS, F:278. R. 58/1948

[48] IAS, F:278. R. 1062/1957.

[49] IAS, F:278. Vp. 586/1947

[50] IAS, F:281. R 25/1949

[51] Taj postupak  su obavili lekari dr Majer i dr Mecedović,  koji su i identifikovali Slavnića.

[52] IAS, F:281. R 25/1949

[53] IAS, F:278. R. 245/1955

[54] IAS, F:281. R 335/ 1955

[55] IAS, F.281. R 505/1955

[56] IAS, F:278. Vp. 3002/1946

[57] Jožef je bio rođen 26.3.1907. u Subotici. IAS, F:278. R. 306/1960.  Drugi svedok je bila Bite Barbara koja je isto potvrdila da je čula od majke da je Kiš odnešen.

[58] U drugom svedočenju stoji i tačan datum odvođenja . 14.11.1944. godine. IAS, Sreski sud Bačka Topola F:281. 443/1952

[59] IAS, Sreski sud Bačka Topola F:281. 443/1952

[60] IAS, F:281. 157/1955

[61] IAS, F:281. R 26/1953

[62] Bek Ferenc je rođen 1899. u Novom Sadu od oca Ferenca. Radio je u Bačkoj Topoli kao zubni tehničar.

[63] IAS, F:278 Vp. 1769/1945.

[64] Spisak o kome je reč nažalost nije  sačuvan u tom predmetu.

[65] IAS, F:278. Vp. 2994/1946

[66] IAS, F:483. Sreski narodno oslobodilački odbor – Subotica, spisak lica sa gubitkom građanske časti

[67] IAS, F:483. isto

[68] IAS, F:278. Vp 253/1945

[69] U prvom redu misli se na Imenik, ali i drugu literature gdje se poimence navode žrtve.